"Да ли ми верујете?" - награде на конкурсу УЧЕСТВОВАЛИ СМО У НАГРАДНОМ ЛИТЕРАРНО- ЛИКОВНОМ КОНКУРСУ ,,ДА ЛИ МИ ВЕРУЈЕТЕ?'' Поводом 2. априла, Светског дана књиге за децу, Библиотека града Београда, дечје одељење ,,Чика Јова Змај'' је расписала наградни ликовно-литерарни конкурс за децу основношколског узраста из Србије и дијаспоре ,,Да ли ми верујете?'' Ове године навршава се сто година од рођења нашег великог писца за децу, Душана Радовића. Радови наших ученика били су инспирисани његовим стиховима ,,Да ли ми верујете?''. Ученици наше школе освојили су награде на овом конкурсу. Прва награда - Мила Ходалић 2/2 Друга награда – Милош Пајић 2/2 У наградном конкурсу учествовали су ученици одељења 2/2: Мила Ћирић, Александра Папић, Огњен Ануфријев и Виктор Шалипуровић. Награђени радови наших ученика: Да ли ми верујете? Да ли ми верујете да ова прича постоји? Да ли ми верујете да сам је ја написала? Можда не верујете. Можда немате појма. А да ли ми верујете да ће ова прича сада да почне? Е па, управо хоће. Једном давно постојала сам једна ја. Лепо је кад постојиш. А да ли је лепо кад не постојиш? Знам шта мислиш. Тад си дух. Бууу! Да ли ми верујеш да можеш да не постојиш? А да ниси дух? Ево, на пример, ја не постојим у мојој кући. Ни на базену. Нисам присутна нигде осим у школи. То је зато што ја ову причу пишем у школи. Да ли ми верујеш да ћу ја једном изаћи из школе? Е па, хоћу. Нигде не можеш да будеш заувек. Да ли ми верујеш да не можеш да будеш у играоници, биоскопу, продавници, тоалету, или било где заувек? Знам, тужно. Да ли ми верујеш да можеш заувек да се забавиш? Треба да ми верујеш да ова прича има крај. Ето видиш! Не можеш заувек да будеш задубљен у папир и смишљаш речи. Боли ме рука. То значи да треба да напишем последњу реч, а то је КРАЈ. Мила Ходалић 2/2 Да ли ми верујете? Пробудио сам се једне ноћи док је био дан и пожурио полако да се спремим за излазак. Мама и тата су пили слану, хладну кафу коју је тата тек испекао. Напољу је био прелеп, врео дан. Обукли смо топле зимске јакне и чизме и сели у ауто. Полетели смо до Београђанке. Морао сам да помогнем нашем другу голубу да научи свог сина врапца да вози ролере. Када смо слетели на кров Београђанке, врабац је већ био ставио кацигу и штитнике. Тата и голуб су седели у хладу дрвета и пили ракију, а мама и голубица су разговарале о цвећу. Мој млађи брат је трчкарао около на бициклу. Дивно смо се забавили. Онда смо опет сели у ауто. Поред нас су пролетале рибе, а весели дечаци су летели у пробушеним балонима. Заронили смо на дно океана. Ту нас је чекао наш пријатељ ајкула који је учио мог тату да пеца црве. На дну океана било је много сунца и цвећа које је брао мој брат, док сам ја скакао са жабама. Дошло је и време доручка. Сабљарка је пресекла планету Земљу на пола и направила сендвич са хлебом и лавом. Појели смо га у сласт. На крају овог дивног дана широм отворених очију утонуо сам су сан. Милош Пајић, 2/2 04.04.2022.